Đeca: US disciplinovanje VS FR vaspitavanje?

Svakodnevno se pitamo kako postupiti u vaspitanju svoje đece, na koji način im postaviti granice i dokle granice dosežu i kako postati i ostati zadovoljan roditelj. U nastavku je primjer na koji način su američki roditelji viđeli sebe, istraživali i pokušavali i na kraju uspjeli u odgoju svoje đece. Neka nam ovaj tekst bude jedan pokušaj da sa sopstvenom đecom pronađemo model koji odgovara i đetetu i nama. Srećno!

 

Kada je moja ćerka imala 18 mjeseci, moj muž i ja smo odlučili da je odvedemo na kratki ljetnji odmor. Odabrali smo primorski gradić koji se nalazi na nekoliko sati vozom od Pariza, đe smo živjeli u tom trenutku (ja sam Amerikanka, a on Britanac), i rezervisali smo hotelsku sobu sa krevecem. „Mrvica“, kako je zovemo, bila je u tom trenutku naše jedino dijete, i zato nas razumite što smo mislili: „Koliko teško to može biti?“

Imali smo doručak u hotelu, ali smo morali da ručamo i večeramo u malom restoranu morskih plodova kod stare luke. Ubrzo smo otkrili da dva obroka sa bebom u restoranu zaslužuju sopstveni krug pakla. Mrvica bi se na kratko zainteresovala za hranu, ali u roku od nekoliko minuta ona bi počela da prosipa so iz slanika i da cijepa kesice šećera. Potom je tražila da bude van stolice za bebe kako bi mogla da vileni po restoranu i ustremi se ka dokovima.

Naša strategija je bila da brzo završimo obrok. Naručivali smo dok smo śedali za sto, potom smo molili konobara da otrči po malo hljeba i donese nam predjelo i glavno jelo u isto vrijeme. Dok je moj muž jeo par zalogaja ribe, ja sam se starala da konobar slučajno ne zgazi Mrvicu, ili da ona ne završi u moru. Onda smo mijenjali uloge. Ostavljali smo ogromne napojnice izvinjenja kako bismo se iskupili za gomilu iscjepanih salveta i razbacanih lignji oko našeg stola.

Posle još nekoliko mučnih posjeta restoranu, počela sam da primećujem da francuske porodice ne izgledaju kao da sa nama dijele agoniju objedovanja. Začudo, izgledale su kao da su na odmoru. Francuske bebe su zadovoljno śeđele u svojim stolicama, čekajući hranu, ili su jele ribu, pa čak i povrće. Nije bilo ni vrištanja ni cmizdrenja. I nije bilo otpada oko njihovih stolova.

Iako sam do tada već nekoliko godina živjela u Francuskoj, ovo nisam mogla da objasnim. I čim sam počela da razmišljam o francuskom roditeljstvu, shvatila sam da nije samo vrijeme obroka drugačije. Iznenada sam imala mnogo pitanja. Zašto, na primjer, tokom stotina sati koje sam provela na igralištima u Francuskoj, nikada nisam viđela dijete (osim mog) koje je imalo ispade bijesa? Zašto moji francuski prijatelji nisu nikada morali da prekidaju telefonski razgovor zato što je njihovo dijete nešto uništavalo? Zašto njihove dnevne sobe nisu bile okupirane šatorima i kuhinjama-igračkama, kao što su naše bile?

Uskoro mi je postalo jasno da su, tiho i sinhronizovano, francuski roditelji postizali ciljeve koji su stvorili potpuno drugačiju atmosferu porodičnog života. Kada su američke porodice pośećivale naš dom, roditelji su obično provodili veći dio pośete u ulozi sudije rešavajući dječije svađe, pomažući svojim bebama da trče po kuhinji, ili sjedeći na podu da bi pravili sela od „Lego“ kocaka. Kada su francuski prijatelji dolazili u pośetu, nasuprot tome, odrasli su pili kafu, a đeca su se srećno igrala sama.

Do kraja našeg upropašćenog odmora odlučila sam da saznam šta su to francuski roditelji činili drugačije. Zašto francuska đeca nisu bacala hranu? I zašto njihovi roditelji nisu vikali? Da li bih ja mogla da promijenim moj mentalni sklop i dobijem iste rezultate sa mojim potomcima?

Vođena majčinskim očajanjem, provela sam poslednjih nekoliko godina istražujući francusko roditeljstvo. I sad, kad Mrvica ima šest godina, a blizanci po tri, mogu vam reći sledeće: Francuzi nisu savršeni, ali imaju neke tajne roditeljstva koje stvarno funkcionišu.

Prvo sam shvatila da sam na tragu nečeg kada sam otkrila studiju iz 2009. koju je vodio ekonomista sa Prinstona, a đe se upoređuju iskustva u odgoju đece majki koje žive u sličnim uslovima u Kolumbusu u Ohaju, i u Renu u Francuskoj. Istraživači su pronašli da su američke mame dva puta više smatrale rad sa svojom đecom neprijatnim. U drugoj studiji od istog ekonomiste, zaposlene mame u Teksasu su rekle da su čak i kućni poslovi prijatniji nego staranje o đeci.
Budite uvjereni, ja sigurno ne patim od pozitivnih predrasuda o Francuskoj. Au contraire, nisam čak ni sigurna da volim što živim ođe. Ja svakako ne želim da moja đeca odrastu u nadmene Parižane.

Ali i pored svih svojih problema, Francuska je savršen odgovor na trenutne probleme u američkom roditeljstvu. Francuski roditelji srednje klase (nisam pratila one koji su mnogo bogati ili siromašni) imaju vrijednosti koje mi se čine bliskim. Oni vole da pričaju sa svojom đecom, pokazuju im prirodu i čitaju mnoštvo knjiga. Oni ih vode na časove tenisa, časove crtanja i u interaktivne muzeje nauke.
Ipak, Francuzi su uspeli da imaju bliske porodične odnose, a da pri tome ne postanu opsesivni. Oni polaze od toga da čak ni dobri roditelji nisu stalno na usluzi svojoj đeci, i da nema potrebe da se ośećaju krivim zbog toga. „Večeri su, po meni, vrijeme za roditelje,“ rekla mi je jedna pariska majka. „Moja ćerka može da bude sa nama ako hoće, ali to je vrijeme za odrasle.“ Francuski roditelji žele da podstiču svoju đecu, ali ne sve vrijeme. Dok neke američke bebe imaju časove mandarinskog i trening opismenjavanja tek nakon što su se progegale, francuska đeca se, kao što je i predviđeno, samostalno gegaju unaokolo.

Teško da sam prva koja ukazuje na problem roditeljstva koji ima Amerika srednje klase. Ovaj problem je mukotrpno dijagnostifikovan, kritikovan i imenovan: prekomereno roditeljstvo (overparenting), hiperroditeljstvo, helikopter-roditeljstvo i (moj lični  miljenik) vrtićarhija(kindergarchy). Izgleda da se nikome ne sviđa nemilosrdni, nesrećni ritam američkog roditeljstva, a najmanje samim roditeljima.
Naravno, Francuzi imaju razne vrste javnih službi koje pomažu da roditeljstvo bude primamljivije i manje stresno. Roditelji ne moraju da plaćaju vrtiće, da se brinu o zdravstvenom osiguranju, ili da štede za fakultet. Mnogi samo time što imaju đecu dobijaju mjesečnu novčanu pomoć koja leže direktno na njihove bankovne račune.

Ali ove javne službe ne objašnjavaju sve ove razlike. Francuzi, kako sam saznala, izgleda da imaju potpuno drugačiji pristup odgajanju đece. Kada sam pitala francuske roditelje kako disciplinuju svoju đecu, trebalo im je malo duže samo da razumijeju na šta sam mislila. „Aha, misliš, kako ih vaspitavamo?“ pitali su. „Disciplina“ je, kako sam uskoro shvatila, uzak i rijetko korišćen pojam koji se tiče kažnjavanja. Sa druge strane, „vaspitanje“ (koje nema veze sa školom) je nešto što prihvataju kao stalni zadatak.

Posle nekog vremena sam shvatila da većina francuskih opisa američke đece sadrži ovu frazu „n’importe quoi“, koja znači „bilo šta“, ili „šta god žele“. To sugeriše da američka đeca nemaju čvrsta ograničenja, da njihovim roditeljima nedostaje autoritet, i da bilo šta može da prođe. To je antiteza francuskog ideala cadre, ili okvira, o kome francuski roditelji često pričaju. Sadre znači da đeca imaju vrlo čista ograničenja za određene stvari – to je okvir – i da roditelji to striktno i sprovode. Ali unutar cadre, francuski roditelji poveravaju svojoj đeci poprilično mnogo slobode i autonomije.

Autoritet je jedna od najimpresivnijih karakteristika francuskog roditeljstva, a možda i najteža da se savlada. Mnogi francuski roditelji koje sam upoznala imaju lagan, smiren autoritet prema svojoj đeci, onakav na kakvom mogu samo da zavidim. Njihova đeca ih zaista i slušaju. Francuska đeca se ne gube iz vidika konstantno, ne svađaju se sa roditeljima i ne ulaze u duge pregovore.

Jedne nedelje, ujutru u parku, moja komšinica Frederik bila je svjedok kako pokušavam da savladam mog sina Lea, koji je tada imao dve godine. Leo je sve radio brzo, pa sam i ja bila u stalnom pokretu kada sam išla u park sa njim. Činilo se da na kapije oko dela za igru gleda čisto kao na poziv za izlazak.
Frederik je malo prije toga usvojila prelijepu crvenokosu trogodišnjakinju iz ruskog sirotišta. U vrijeme našeg izlaska, ona je bila majka čitava tri mjeseca. Ipak, samo time što je Francuskinja, već je imala potpuno drugačiji pogled na autoritet od mene – šta je possible, a šta pas possible.

Frederik i ja smo sedele na ivici djela đe se đeca igraju u pjesku i pokušavale smo da pričamo. Ali Leo je stalno istrčavao kroz kapiju, van djela sa pijeskom. Svaki put bih ustala da ga jurim, grdim ga i odvučem nazad, dok je on vrištao. U početku je Frederik u tišini gledala ovaj mali ritual. Onda je, bez imalo okolisanja rekla da ako ja stalno trčim za Leom, mi nećemo moći da uživamo u malom zadovoljstvu da nekoliko minuta pośedimo i popričamo.

„To je tačno“, rekla sam. „Ali šta mogu da uradim?“ Frederik je rekla da treba da imam čvršći stav prema Leu. Po mom mišljenju, provoditi popodne jureći za Leom je bilo neizbježno. Po njenom mišljenju, to je bilo pas possible.
Istakla sam da sam grdila Lea poslednjih 20 minuta. Frederik se nasmijala. Rekla je da moram moje „ne“ da učinim jačim, i da stvarno verujem u to. Sledeći put kada je Leo pokušao da otrči kroz kapiju, ja sam rekla „ne“ oštrije nego obično. On je ipak izašao. Stigla sam ga i odvukla nazad. „Vidiš?“ Rekla sam. „To nije moguće.“

Frederik se ponovo nasmijala i rekla mi da ne vičem, već da govorim ubjedljivije. Bila sam uplašena da ću ga prestraviti. „Ne brini“, rekla je Frederik, podstičući me.
Leo nije poslušao ni sledećeg puta. Ali sam postepeno počela da ośećam kako moje „ne“ postaje sve ubedljivije. Izgovaranje nije bilo glasnije, već sigurnije. Do četvrtog puta, dok napokon nisam pucala od samopouzdanja, Leo je prišao kapiji, ali začudo, nije je otvorio. Osvrnuo se i pogledao me nesigurno. Izbečila sam oči i pokušala da izgledam ljutito.

Posle desetak minuta, Leo je potpuno prestao da pokušava da izađe. Izgledao je kao da je zaboravio na kapiju i jednostavno se igrao u pijesku sa drugom đecom. Uskoro smo Frederik i ja ćaskale, ispruženih nogu ispred nas. Bila sam šokirana time što je Leo mene odjednom vidio kao autoritet.„Vidiš“, rekla je Frederik, ne likujući. „U pitanju je ton tvog glasa.“ Istakla je da Leo nije izgledao traumatizovano. Na trenutak – i vjerovatno prvi put ikada – on je u stvari i izgledao kao francusko dijete.

 

Tekst predstavlja adaptaciju teksta: Bringing Up Bébé: One American Mother Discovers the Wisdom of French Parenting, Penguin Press, 2012. Tekst je bio najčitanije internet izdanje časopisa The Wall Street Journal u 2012. godini.  

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s

Create a free website or blog at WordPress.com.

Up ↑

%d bloggers like this: